САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
ЈАВНИ ИЗВРШИОЦИ – УНИШТИТЕЉИ ДРЖАВНИХ СЛУЖБИ
Закон о извршењу и обезбеђењу је, чланом 143. став 1., одредио: „Јавни извршитељ дужан је да најмање пет дана пре извршења радње писмено захтева полицијску помоћ надлежне организационе јединице полиције, ако је у току извршења већ пружен отпор или се основано очекује“. Наведена норма се, од стране јавних извршитеља, намерно или ненамерно погрешно тумачи, а од стране полиције некритички и неодговорно прихвата. Методологија правног израза, ма како била несхватљива онима који нису правници, а нарочито онима са скромнијим образовањем или вишком година и који у већини представљају објекте огољене отимачине у режији јавних извршитеља, заснива се на основном постулату Српског језика: „Читај како је написано“. Неодговарајућа интерпретација законске норме захтева одговор на питања „ко интерпретита закон“ и „који су мотиви погрешне интерпретације“. Наизглед наивна, а у ствари лицемерна, објашњења јавних извршитеља ослобађају јавне извршитеље одговорности што полиција, пружајући помоћ јавном извршитељу, спроводи извршење за потребе истог јавног извршитеља. Довођење у заблуду полицијских службеника намеће потребу испитивања сумње на постојање злоупотребе службених овлашћења које имају јавни извршитељи. Да ли су јавни извршитељи уз „захтев за полицијску помоћ“ поднели полицијској управи и валидан документ на основу кога се доказује да је „у току извршења већ пружен отпор“ или постоји сумња да „се основано очекује“ било каква врста насиља? То је нарочито важно код случајева где се врши исељавање старица од 85 до 95 година и самохраних мајки, као и инвалида.
Чланом 54. Закона о полицији одређено је поступање полиције за потребе јавних извршитеља. Пре него што је став 4. одредио да: „Начелник полицијске управе, односно начелник полицијске станице одлучује о ангажовању Полиције“, став 2. је обавезао јавног извршитеља да „наведе разлоге због којих је потребна помоћ Полиције“ и да приложи „доказ о ангажовању пратећих служби које су неопходне за извршење“.
Уз разумевање „разлога за помоћ полиције“ што се на Српски преводи као: „мени се може, а ви морате“, ангажовање пратећих служби није уређено Законом о извршењу и обезбеђењу, те је стога нејасно на чему се темељи присуство социјалних и медицинских радника приликом отимања имовине извршних дужника. Имајући у виду да Закон о социјалној заштити није уредио могућност присуства социјалног радника, као што ни Закон о здравственој заштити није уредио могућност присуства здравственог радника при извршењу које спроводи јавни извршитељ, њихово присуство је незаконито. Сходно наведеном, обавеза проистекла из Закона о полицији о ангажовању пратећих служби односи се на браваре, водоинсталатере и носаче намештаја и осталих ствари.
Услуге неодложних интервенција, које су уређене Законом о социјалној заштити, усмерене су искључиво према корисницима социјалне заштите, који су чланом 40. Закона о социјалној заштити подељени у одговарајуће групе, међу којима нема лица од којих јавни извршитељи отимају имовину. Сходно томе радње које спроводе социјални радници за потребе јавних извршитеља могу да се посматрају и кроз Кривични законик. Уколико социјални радник ограничи кретање извршном дужнику збрињавањем или слично, а обично је реч о старијим усамљеним лицима или самохраним мајкама са малом децом, могу да се разматрају норме „противправног лишења слободе“, „повреде слободе кретања и настањивања“, „отмице“ или „принуде“. Уколико је социјални радник, кога је ангажовао јавни извршитељ, на било који начин лицу над којим се извршава радња извршења, нанео велики бол или тешку патњу и тиме га застраши, онда се може говорити и о „злостављању и мучењу“ (чл. 139 и даље).
Посебно осетљиво питање је присуство медицинских екипа, нарочито ако су из Службе хитне медицинске помоћи која се финансира из буџета Министарства здравља. Свакако да јавни извршитељ може да ангажује и одговарајућу службу неке приватне здравствене установе, али медицинска интервенција ће и даље да буди сумњу на кривично дело. Прво питање је да ли су само присутни здравствени техничари или има и лекара. Ако медицински техничар на било чији захтев, приликом извршења које обавља јавни извршитељ, администрира, односно да без налога лекара несрећнику коме се одузима имовина лекове за смирење или за шта већ, онда тај медицински техничар чини дело које је у Кривичном законику описано у поглављу „Дела против здравља људи“ као „надрилекарство и надриапотекарство“. Ако је којим случајем лекар присутан и ако је он одлучио да се поменутом несрећнику дају лекови за смирење или за шта већ, онда он, прекорачујући Закон о здравствнеој заштити, јер није изабрани лекар особе којој се даје лек и пошто давање лека није у дому здравља и није мотивисано редовним радним задацима лекара, него захтевом јавног извршитења који није налогодавац лекару, чини радњу која се може препознати као „Несавесно пружање лекарске помоћи“ сврстано у поглавље „Дела против здравља људи“ Кривичног законика. Да ли ће дела медицинских радника бити третирана као лака или тешка, зависи од каснијег здравственог стања особе од које јавни извршитељ отима имовину.
Наведено значи да породице над чијим члановима је примењивана било каква процедура социјалне или медицинске службе, имају право да се пријавом обрате јавним тужиоцима и да наведеним аргументима, уз доказе и сведоке, затраже да правда према свима буде једнака и да се против несавесних социјалних и медицинских радника поведу одговарајући тужилачки поступци по службеној дужности. Време је да у Републици Србији несавесни појединци осете плодове свог злочињења.
По Министарство унутрашњих послова посебно је осетљиво питање ангажовање полицијских службеника, како у униформи, тако нарочито у цивилу. Углед који је пре носила униформа бачен је у блато. Кад појединац у лицу полицајца, кога је претходно видио код комшије, на телевизији, на интернету или на новинској фотографији, како асистира јавном извршиоцу, препозна познаника, свог рођака, сина пријатеља или комшије, отворена је могућност да се то искористи и у сврхе било какве омразе према члановима породице препознатог полицајца. Грађанин више не осећа ни трунку поштовања, а ни страха према том службеном лицу, а свима нама, од усмерене средње школе образованим полицијским службеницима, је јасно да је моћ полиције у поштовању од једних и у страху од других. Сад је остао само презир грађана, које ми требамо да заштитимо. Ко нам сада верује?
Ангажовање полицијских службеника у цивилу заслужује посебну пажњу. Свима је јасно да полицајац у цивилу који је идентификован као полицајац више нема капацитет да обавља оперативне послове. Објављивање фотографија полицијских службеника у цивилу на задатку је обарање службе. Одређена организација би могла и да намерно пошаље своје извршиоце, прикривене на разноразне начине, да фотографишу људе присутне при извршењу, како би се накнадно формирала архива свих полицијских службеника у Србији. Не би нас чудило да тако нешто већ и постоји и да се на томе добро зарађује. Јефтино смо дали искусне оперативце.
Београд, 21.05.2019.
Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић
