У Србији је катастрофално лоша синдикална сцена и то није само случај у полицији, где су регистрована чак 22 синдиката. Разједињени, сваки у свом дворишту које жели да прошири на штету комшије, синдикати су најмање на услузи чланству, ретко су у одбрани њихових права и још ређе заступају интересе чланова од чијих чланарина удобно живе. И када ступе у неку акцију, то чине парцијално, тј. једни штрајкују, други не, трају међусобне свађе а стандард запослених и услови рада су све лошији. Илустрација су недавни штрајк Самосталног синдиката Србије око Закона о раду, јесењи штрајк дела полиције, па и штрајк просветара који је још увек у току. Иако на папиру имају стотине хиљада чланова, на улицама се, током протеста, нађе тек која десетина радника. Стиче се утисак да чланови синдиката желе да борбу за њихова права обави неко други, иако је јасно да само они то морају да ураде. Нарочито је то случај у Београду где долазе нпр. просветари из малих, удаљених места да демонстрирају на улицама или пред зградом Владе, а београдски наставници не мрдају из својих школа и кабинета. Слично је и када се полицајци, металци и други појаве на улицама да изразе своје незадовољство. Све то користе послодавци, а посебно држава као највећи послодавац, па се тај мали број штрајкача оптужује за политичке амбиције и политичко „залеђе“, што је лако јер малобројне протестанте нема ко да брани. А заправо, запослене у свим гранама државне управе али и привреде, не занима политика већ имају жељу да се докопају живота достојног човека.
О стању на синдикалној сцени у приватном сектору да се и не говори, и то не само у малим предузећима, продавницама и занатским радњама, већ нпр. у банкама (приватним) које запошљавају стотине и хиљаде људи. Нема синдикалног организовања ни у филијалама страних фирми које делују у Србији. Наравно, то није случај у централама тих предузећа у домицилним земљама, где је итекако развијена сарадња између послодаваца и радника јер евентуални штрајкови никоме не иду у рачун, а посебно имаоцима капитала. Пример металаца у Немачкој је довољно илустративан: у њиховој каси налази се сакупљених 900 милиона евра који служе за живот чланства током одвијања неког будућег штрајка. То искуство је код нас још увек „мислена именица“.
А што се тиче организовања синдиката и њихове ефикасности у Србији, довољно је да се подсетимо пропалог штрајка у полицији прошле јесени због недовољно јасно постављених циљева, изостанка договора свих синдиката у МУП-у, без довољне одлучности штрајкача али и због изостанка искреног договора са послодавцем. И наравно, у таквим „мутним водама“ нађе се места за подмићивање појединих челника синдиката бољим радним местима и другим погодностима. И то није случај само у полицији, већ та тенденција гушења синдикализма се практикује на овим просторима годинама, да не кажемо деценијама, ако је синдикалног покрета икада и било у чистом, изворном облику. А када се тако „меко“ и неодлучно поступа, појављују се „тврди“ законски прописи као што је Закон о раду, Предлог Закона о полицији и њима слични. Наравно да чланство увиђа све ове синдикалне мањкавости, тако да, посебно у последње време, опада број чланова и то оних најбројннијих (и уједно и најодговорнијих) синдиката.
Очигледно је крајње време за промене. Први корак би био оснивање једног координационог тела које би окупљало челнике свих синдиката, било да су у којој грани привреде, непривреде, државне управе, посебно када се ради о најважнијим социјалним и радним питањима. Када би то тело заузело заједнички став око појединих решења, он би постао обавезујући за све синдикалце, без обзира на бројност чланства. Један од првих заједничких захтева према послодавцу требало би да буде плаћање рада према сату рада, чија би вредност била дефинисана посебним колективним уговорима са послодавцима. Око овог и сличних питања, јединствени синдикални став показао би изузетну преговарачку синдикалну снагу коју не би могли да превиде ниједан послодавац, ни министар, ни Влада, ни премијер. Тада се не би могло десити да се послодавац усуди да услове рада и зарада нуди по принципу „узми или остави“, већ би се ставови синдиката заједнички разматрали и усаглашавали са потребама запослених.
Синдикат полиције и полицијских старешина је свестан да још доста воде треба да протекне како би идеје, које су наизглед једноставне, заживеле и како би сви синдикалци у земљи били у једном строју. Заправо, када се оствари синдикално јединство по најважнијим питањима, следило би увезивање са синдикатима у државама у окружењу и у Европи као и са невладиним организацијама, посебно онима које се баве заштитом права запослених. Мора се прекинути са временима (која још итекако трају), када је првенствена активност синдиката продаја појединих производа и услуга члановима. Сада је највећем броју синдиката главни циљ да се запосленима обезбеде јефтинији производи и услуге него на тржишту, али и да се том приликом, за синдикат намакне нешто пара од провизије. Због тако схваћеног синдикализма, драстично се смањује број чланова синдикалних организација, посебно после недавне примене Владине политике смањења плата и пензија. Међутим, уколико се организује јединствени наступ свих синдикалних организација у земљи, запосленима ће се вратити нада да се њихов положај и радни али и животни, може знатно побољшати. Тада ће синдикати остваривати оне задатке због којих су и основани.
Синдикат полиције и полицијских старешина
председник Блажо Марковић