ОГРЕШЕЊА ЈАВНИХ ИЗВРШИТЕЉА О ЗАКОНЕ


САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
ОГРЕШЕЊА ЈАВНИХ ИЗВРШИТЕЉА О ЗАКОНЕ

Шта треба да се деси па да неко, било ко, у Министарству правде схвати да јавни извршитељи вршећи законом поверене послове не поштују правни оквир Републике Србије.

У својој бахатости јавни извршитељи, вероватно по инструкцији своје коморе, газе по Уставу Републике Србије не поштујући гарантовану „Неповредивост стана“ (члан 40.) и „Право на имовину“ (члан 58.).

Не поштују Законом о општем управном поступку утврђено „Начело заштите права грађана и заштите јавног интереса“ (члан 6.), „Начело саслушања странке“ (члан 9.), „Начело двостепености у решавању – право на жалбу“ (члан 12.) и „Начело пружања помоћи странци“ (члан 15.).

Не поштују својим Етичким кодексом прописане: „Достојност“ (члан 3.), „Независност“ (члан 4.), „Непристрасност и једнако поступање“ (члан 6.), „Савесност“ (члан 7.), „Сразмерност“ (члан 9.), „Законитост“ (члан 10.), „Односе са странкама и учесницима у поступку“ (члан 17.) и „Пружање података и обавештења странкама и учесницима у поступку“ (члан 18.).

Свој закон, Закон о извршењу и обезбеђењу поштују колико им он омогућава да остваре своје намере и огромне зараде. Прескачу све норме којима би се успорило или преусмерило извршење, како не би остали без накнаде „по тарифи коју им је прописало Министарство правде“. Дискреционо испуњавају норме којима су утврђене „Врсте извршних исправа“ у потпуности запостављајући обавезност постојања „споразума о решавању спора путем посредовања, који испуњава услове одређене законом којим се уређује посредовање у решавању спорова“ (члан 41.), „Начело сразмере“ (члан 56.) и „Дужност посредовања јавног извршитеља“ (члан 137.).

Безобзирно газе и по Полицији, користећи околности да су сви јавни извршиоци по образовању дипломирани правници, а да у Полицији, а нарочито међу извршним кадровима, има свих образовних профила и нивоа стручне спреме. Дипломирани правници распоређени у Полицији немају довољно искуства у јавноизвршилачким предметима, што резултира несразмерном утицају организоване групе приватних предузетника окупљених у Комори јавних извршитеља, којима је извршна власт нетранспарентно дала у надлежност извршење поверених послова у области извршења и обезбеђења. Без обзира на све, правници у Полицији би требали да много детаљније проуче законски оквир у коме полицијске јединице помажући јавне извршитеље компромитују углед Полиције у друштву. Министарство правде би требало да анализира спровођење поверених послова од стране јавних извршитеља и да проучи њихов утицај на изборима формирану политичку структуру власти.

У међувремену, док се носиоци овлашћења у органима извршне власти сете да и у Србији као у свим демократским државама постоји институција периодичне провере задовољства грађана актуелном власти, сви грађани који су на било који начин и у било ком обиму оштећени поступањима јавних извршитеља, требало би да се, у својству неуке странке, обрате надлежном јавном тужилаштву да оно, по њиховој пријави, испита наведене сумње у законитост поступања јавних извршитеља. Подразумева се да одмеравање казни мора бити препуштено надлежном суду у складу са законом, али тужилаштво и постоји за то да квалификује дело које је пријављено или на које се сумња да је почињено, било као прекршај или као кривично дело. Оштећени грађани би требали само да документима које поседују да укажу тужилаштву на одређена дела.

Оштећени грађани, као неуке странке, имају право да тужилаштву у облику пријаве са сумњом на почињено дело кршења закона, доставе решења јавних извршитеља и суда, ако их има, и да очекују да се на основу тих докумената утврди да ли постоји огрешење јавних извршитеља о законе. У пријави треба на напомену шта достављају и шта нису примили, а требало је да им се у складу са законом достави.

Подносиоци пријава треба да очекују од тужилаштва да се утврди да ли непостојање „споразума о решавању спора путем посредовања, који испуњава услове одређене законом којим се уређује посредовање у решавању спорова“, односно одговарајућег акта из члана 41., као и неиспуњавање „дужности посредовања јавног извршитеља“ из члана 137., односно пропуштање јавног извршитеља да „води рачуна о сразмери између висине обавезе извршног дужника и средства и вредности предмета извршења“ из члана 56. Закона о извршењу и обезбеђењу пре сачињавања решења о извршењу јавног извршиоца, представљају у случајевима спроведеног извршења злоупотребу службеног положаја, што је нормирано чланом 359. Кривичног законика.

Одлука суда, без обзира ког, која је основ за сачињавање решења јавног извршитеља о извршењу, мора да буде правноснажна, што значи да морају бити испоштована сва права странака на жалбу. У случају да је пред вишим судом започет судски поступак, не може се у међувремену доносити одлука о извршењу на основном суду, о чему се мора у пријави обавестити тужилаштво, позивајући се на начело да се у правном систему Републике Србије по истом питању не може водити више судских поступака истовремено.

Тужилаштво треба да својим службеним актима оцени да ли поступање јавних извршитеља, односно спровођење извршења над туђом имовином без правноснажне одлуке и без спроведеног посредовања представља дело „самовлашћа“ утврђено чланом 330. КЗ.

Такође, тужилаштво би требало да процени да ли су јавни извршитељи поступали на основу списа чија веродостојност није упитна и са којима је странка, на којој се извршава радња, у потпуности упозната. Довођење у заблуду извршног дужника, неминовно води и довођењу у заблуду и надлежни орган, суд или полицију, што је санкционисано члановима од 355. до 358. КЗ.

Тужилаштво треба да се својим службеним актима одреди да ли је улазак у стан извршног дужника и вођење извршног поступка на основу неправноснажне одлуке суда равно „нарушавању неповредивости стана“ и „противзаконитом претресању“ што је прописано члановима 139. и 140. КЗ. Такође, тужилаштво треба да службеним актима оцени да ли се одузимање имовине, ствари или новца на основу неправноснажне судске одлуке или без благовременог спровођења поступка посредовања, може сврстати међу „кривична дела против имовине“ која су уређена члановима од 203. до 208., од 209. до 212. и од 218. и 219., као и 221. КЗ. Наведено посебно треба да се размотри у смислу сумње на „Несавестан рад у служби“ и „Противзакониту наплату и исплату“ што је уређено члановима 361. и 362. КЗ, односно „Преваре у служби“ из члана 363. КЗ. Свакако да оштећене странке које подносе пријаву тужилаштву треба да наведу и да очекују да се процени и сумња на „Трговину утицајем“, „Примање мита“, „Давање мита“ и „Одавање службене тајне“ што је уређено члановима од 366. до 369. КЗ.

Ни правосуђе ни носиоци власти не треба да брину за државну касу, зато што јавни извршитељи својом имовином покривају своју делатност. То значи да почињена огрешења о законе треба да плате из своје имовине они јавни извршитељи који су то и починили.

Тужилаштво и Суд би требали да размотре и предлоге да се именованим јавним извршитељима, поред одлука у складу са законом заснованим на утврђеним одлучним чињеницама учињених дела, „забрани вршење позива, делатности и дужности“ у складу са чланом 85. Кривичног законика и да се спроведе „јавно објављивање пресуде“ у складу са чланом 89. КЗ, уз „одузимање имовинске користи“ у складу са члановима од 91. до 93. КЗ и “правне последице осуде“ у складу са члановима од 94. до 96. КЗ.

Синдикат полиције и полицијских старешина ће упознати и полицијске службенике на квалификације дела које су извршили, као помоћ јавним извршитељима.
Извршној власти је преостало да добро процени изузетно негативни утицај који су на грађане Србије имали поступци јавних извршитеља и да што пре ампутира гангрену звану „јавни извршитељи“, како би се грађани спасили даље пропасти, а Србија политичке нестабилности.

Београд, 03.04.2019.

Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић