Оно сто је темељ сваког запосленог у МУП-у, то је његов лични осећај сигурности уграђеним у његов радни и општи индетитет, с једне стране и на добро изграђеном систему друштвеном систему унутар Министарства, с друге стране. У Србији је друштвено уређење хтели ми то или не „рани капитализам“. Идеолози раног капитализма нас уверавају како је то супер, а самим тиме стајемо на страну напретка, развоја и бољег живота. Дуги низ година министри економије нам причају како ће нам бити боље. Бољи живот као „Амерички сан“, као шаргарепа, глад као штап.То су снажни мотиви нама запосленима на пристајање на све и свашта.
У МУП-у је, на мала врата, ушла „прекаризација“. У радној сфери овај појам се највише односи на несигурност радног места. Уз дужно поштовање слабо да је за ово неко чуо, без да неког увредим међу колегама, а за систематизацију су сви чули. Прекаризација у Министарству је систематизација. Систематизацијом прете прво добро обавештени у МУП-у, па се креће „феиковима“, гасе се радна места, а тиме смањење број полицајаца, пензионисање оно међу запосленима иде до 75. годишта, зависно да ли је неко учесник рата или не или припадник неке специјалне јединице и др., а све то није тачно. Тачно је само оно што је Законом о полицији донесено. Нас у СПИПС-у, више брине што високо позиционирани функционери МУП-а, што ћуте јер им овакво стање одговара, борба за свако радно место и њихову наклоност. Из тога прихваћамо лош живот ради бољег. Не сумњамо да је неки од запослених прихватити свако радно место и било какву наклоност, мотивисан „Америчким сном“, али се бојимо да је то „санак пусти“. Међутим, ако се и некоме међу колегама и оствари „санак пусти“, не може он бити аргумент за хумани и цивилизациски квалитет једног друштвеног система. Но пошто смо ми склони да живимо туђе животе и да сањамо туђе снове, ми ће мо да чекамо да нас опизди и тај сан и живот који генерално никад се можда неће и остварити.
Синдикат полиције и полицијских старешина
Председник Блажо Марковић